БАШИЋ МИЛИВОЈЕ – БАКА  ПОНОС ЈЕ ОСНОВА БОКСА

БАШИЋ МИЛИВОЈЕ – БАКА  '' ПОНОС ЈЕ ОСНОВА БОКСА''

              Иако је нормално било да пређем из Б.К. ''Иванград'' у неки други клуб због перспективе, због живота, много ми је било тешко да одем из родног града, јер једноставно нијесам могао да  замислим да ја боксујем у неком другом клубу, код неког другог тренера, да то није Баћо, да то није Иванград…Тако сам осјећао. Ја знам да су многи мислили, гледајући ме у рингу како сам се борио, да сам крвник али бокс је то, тада показујеш нагон, инстикт, а не душу. Мени је много значила подршка публике, па то су моји пријатељи, комшије, моји људи…Било ми је тешко да одем.

У Беранама се пред меч осјећало како је ваздух наелектрисан, цио град дрхти, сви су у неком трансу, град, околина, цијело племе Васојевића. Сви су се осјећали као пред битку. На мечевима је било од пет до десет хиљада људи. Каква је то енергија!!! То је био празник за град, еуфорија. Препуна хала, и сви које знам, и сви који су ми покојног оца знали су ту. А ја се борим за њих. Због њих. Све мислим…како би моме оцу било мило да ме види. И стварно, давао сам све од себе, мислим као да ме је воља и храброст чинила још јачим, бржим и издржљивијим него што сам у ствари био.

Двије године сам имао када је отац умро. Кажу да је добар човјек био. Дуго, дуго по његовој смрти нико у селу није запјевао, није се веселио. Из саосјећања, из поштовања. Знам га са слика, из прича других и у стварности нијесам сигуран да га памтим, али тврдо осјећам да је сваки мој меч пратио на иванградском стадиону малих спортова. И да се поносио својим сином…

Мечеви Б.К. ''Иванграда'' су били попут народних сабора из старих времена када су се племеници окупљали да прославе, али и да одлуче. Тачно се знало ко ће гдје да сједне, како да даје подршку… сјећам се угледног домаћина Благоја Кљајића који није пропуштао мечеве, затим старине Бошка Шекуларца који је имао своје мјесто поред ринга одакле је често мачугом пријетио неразумном судији… сјећам се…

Сјећам се и тек сада у овим годинама чини ми се да схватам величину и нестварност подвига који смо ми, боксери Иванграда, остварили пласманом у прву савезну лигу државе која је била велесила свјетског бокса! А ми, голобради момчићи, из маленог града предвођени својим идолом Баћом изборили се за своје мјесто међу великанима. Онда ми је било скоро као и нормално то достигнуће. Сада ми се чини као једини сан који се одвијао у стварности.

Баћо Миловић нас је окупио. Ми смо слиједили његову идеју и само смо жељели да будемо велики у његовим очима. Његова енергија нас је вукла, а љубав и повјерење које смо осјећали према њему нас је уздизало изнад просјечности и чинила нас посебнима.

Када си дио београдске екипе ти боксујеш за своју славу, свој интерес и интерес тима. Нормално и за навијаче које већину и не познајеш. Кад боксујеш за клуб као што је био Иванград ти си представник својих рођака, пријатеља, комшија, школских другова. Ти представљаш своју заједницу. Ти си сви они у тим минутима борбе. Они кроз тебе побјеђују. Славе. Ти си јунак свога града. И само је то битно било у тим временима. Та част. Тада паре нико није помињао. Јер ти си витез свог племена, а не безлични плаћеник. Јер ти си миљеник, а не најамник. То је красило тај дио мог живота. Незаборавни дани у граду поред Лима када се побједама заслуживала част, а пожртвовањем освајало поштовање.

Како су дивни дјечаци били моји другари. Неустрашиви Вукашин Добрашиновић, борац који се ријетко рађа, у давним временим такви су били јунаци попут Обилића, муваш стамени Радованић из Ржанице, бантамаш Вучић Добрашиновић, техничар можда чак и талентованији од брата, па Милија Булатовић, мезимац цијелог клуба, лепршав боксер тежак противник и Мугоши и Пузовићу, па Ђуришић, душа од човјека, Малишић непојмљиво храбар, момчина, добар момак, поносио сам се тиме што је мој млађи друг, велики борац Фемић, Љуца, храбар, здрав, добар момак, Нишавић невероватне интелигенције у рингу којег је повреда омела да дâ свој максимум, па Радош Гојковић, популарни тешкаш онда Шиптар Хаџани из Косовске Митровице који је био равноправан и омиљен члан екипе, јер се борио свим срцем и против својих сународника за бодове Иванграду. То су све били чисти, здрави, племенити момци. Поносан сам и дан данас на њих. На свој живот с њима.

Последњи пут сам боксовао у Беранама када је ''Раднички'' тамо био домаћин ''Будућности'' из Титограда. А онда, као и много пута док сам носио дрес Иванграда публика је почела да броји од десет уназад. Нису ме заборавили. Свог капитена. Цио стадион је одбројавао секунде до пораза противника. Сви. Орило се, ''девет'', ''осам'', ''седам'', а ја сам се сав претворио у неку милину, у неки осмијех. Јесте чудно. Намрштен си, вребаш да удариш, а сав си саткан од емоције. Нијесу дуго бројали. Никакве шансе није имао тада тај Подгоричанин. Никакве шансе тада на том рингу није имао нико са ове кугле земаљске. Тада тамо…

Тако смо се растали ја и мој родни град. Вратили су му његово право име. И у реду је то. Беране. Исправно. Ал` у мени нешто и дан данас затрепери кад чујем Иванград. Дјетињство ми је њиме обиљежено. А дјетињство је темељ живота. Бар ја тако сматрам.

Када сам прешао у ''Раднички'' некако је нормално било да се том клубу окрену Беранци који су живјели у Београду. Не само моји Беранци, већ и сви који су дошли или су поријеклом из Црне Горе. Поред ринга су увек били мој пријатељ Вук Вуковић и Свето Мараш, Подгоричанин, а често је долазио и покојни Момчило Момо Цемовић. После меча бих обично одлазио да поздравим тог угледног земљака и било је очигледно да се поносио што сам Беранац и што сам постојан борац.

Човјек има неке циљеве, ал` га живот ипак усмјерава и обично скреће. Освајао сам титуле шампиона СФРЈ, државе која је послије Совјетског Савеза била друга боксерска сила у Европи. Био сам шампион државе у полутешкој категорији, али сам био и четири пута члан шампионске екипа. Освајао сам титуле и као боксер и као тренер. Медаље на европским и свјетским турнирима, првак Балкана, био сам… али ми је нешто друго било важније од тога. Много важније. Живио сам за то и давао све од себе да моји Васојевићи могу да се поносе са мном. У сваком погледу. На сваком нивоу живота. И у борби, да сам неустаршив, снажан, спретан али и да се према противнику понашам с поштовањем и отмено, господски.

Баш како и приличи Србину. Васојевићу. Сину Михаила Башића.

 Дирљиву и дивну људску исповијест за ''Глас Холмије''забиљежио  Никола Апостоловић